Rat race

 Pogledate li život prosečno obrazovane osobe koja mnogo radi, videćete sličnu stazu. Dete se rađa i polazi u školu. Ponosni roditelji su uzbuđeni jer se ono ističe, dobija odlične ocene i biva primljeno na koledž. Dete diplomira a zatim napreduje tačno prema zacrtanom programu: traži siguran i stabilan posao ili karijeru. Dete nalazi taj posao, kao doktor, možda, ili advokat, ili odlazi u vojnu službu ili radi za državu. Kako god bilo, dete počinje da pravi pare, kredine kartice počinju masovno da pristižu i kupovina počinje, ako nije već ranije počela.


Dete odlazi na mesta na kojima se kreću mladi ljudi nalik njemu, susreće ih, zabavljaju se i katkada stupaju u brak. Tek tada život postaje divan, jer danas i muškarci i žene rade. Dva prihoda predstavljaju pravo blaženstvo. Osećaju se uspešnima, njihova budućnost je svetla i odlučuju da kupe kuću, auto, televizor, da odlaze na putovanja i imaju decu. Novac pristiže.


Prohtev za gotovinom je ogroman. Srećni par odlučuje da su njihove karijere od životnog značaja i počinju još više da rade, jureći za unapređenjima i povišicama. Stižu povišice, a s njima i još jedno dete i potreba za većom kućom. Rade još vrednije, postaju bolji radnici, još posvećeniji poslu. Upisuju sledeći nivo školovanja ne bi li stekli još užu specijalizaciju koja bi im omogućila da zarađuju još više novca. Možda počnu paralelno da rade i drugi posao.

Njihovi prihodi se penju, ali isto tako i porezi  u kome se nalaze, i porez na njihovu veliku novu kuću, i troškovi socijalnog osiguranja, i svi ostali nameti. Dobijaju svoju veliku platu i pitaju se gde im odlaze pare. Počinju da ulažu novac preko nekih banaka i plaćaju kreditnom karticom. Deca navršavaju pet ili šest godina, a potreba za štednjom novca za koledž raste zajedno s potrebom za stvaranje ušteđevine za stare dane.


Taj srećni par, rođen pre trideset i pet godina, sada je zarobljen u ,,trci pacova" i ostaće tamo dokle god radi. A rade za vlasnike kompanije, za državu kojoj plaćaju porez i za banku kojoj otplaćuju hipoteku i kreditne kartice. Potom, savetuju svoju decu da ,,vredno uče, imaju dobre ocene i nađu siguran i stabilan posao ili karijeru". O novcu ne uče ništa, osim od onih koji profitiraju na njihovoj naivnosti i celog života teško rade. Proces se ponavlja u sledećoj generaciji vrednih radnika. To je ,,trka pacova".

Da li ste ikada primetili da mnoge računovođe nisu bogate?  Jednako kao ni mnogi bankari, advokati, i trgovci nekretninama? Oni mnogo znaju i mahom su veoma pametni ljudi, ali većinom nisu bogati. Pošto se u našim školama ne uči ono što znaju bogati, tražimo savet od tih ljudi. Ali, jednog dana, vozite vi tako ulicom i pokušavate da se probijete kroz
prometnu gužvu ne biste li stigli na posao, pogledate desno i vidite svog računovođu kako se isto tako bori da se izvuče iz te gužve. Pogledate levo i vidite svog bankara. To bi trebalo da vam kaže nešto.
Jedan od razloga što bogati postaju još bogatiji, siromašni još siromašniji, a srednja klasa grca u dugovima, jeste taj što se novac kao predmet izučava kod kuće, a ne u školi. Većina nas o novcu uči od svojih roditelja. A šta može siromašan roditelj reći svome detetu o novcu? Takvi naprosto kažu: ,,Drži se škole i ubijaj se učeći." Dete će možda diplomirati s najboljim ocenama, ali sa psihičkim sklopom i finansijiskim programiranjem siromašne osobe.
O novcu se u školama ne uči. Škole se usredsredjuju na školska i profesionalna znanja, ali ne i na financijska. Time je objašnjeno kako to da pametni bankari, doktori i računovođe, koji su imali odlične ocene u toku školovanja, celog veka imaju finansijiskih problema. Za naš zapanjujući nacionalni dug možemo u velikoj meri da ,,zahvalimo" visokoobrazovanim političarima koji donose finansijske odluke, a da je pri tom njihova obučenost u pogledu novca bedna ili nikakva.

Novac je jedan vid moći. Međutim, biti finansijski obrazovan predstavlja još veću moć. Novac dolazi i odlazi, ali ako imate obrazovanje koje vam omogućava da znate kako on funkcionise, stičete moč i možete da počnete da gomilate bogatstvo. Pozitivno mišljenje samo za sebe nije uvek dovoljno i to je razlog što većina ljudi ide u školu i nikada ne shvati kako novac funkcioniše, i tako celi život provede radeći za platu.

Stvarna tragedija je u tome što pomankanje finan. obrazovanja stvara rizik s kojim se suočavaju prosečni pripadnici srednje klase. Razlog što moraju da igraju na sigumo jeste taj što su njihove finan. pozicije u najčešćem slučaju slabe. Njihov zaključni račun nije u ravnoteži. Krcati su pasivom (stvarima i imovinom koja ne donosi prihode, nego samo rashode, tipa auta, motora, kuće),  bez stvarne aktive koja bi stvarala prihode. Tipično, njihov jedini izvor prihoda je plata. Njihov život postaje u celosti zavisan od njihovog poslodavca. Prema tome, kad naiđe pravi ,,posao života", ti isti ljudi ne znaju da iskoriste priliku koja im se pruža. Oni igraju na „sigurno“. Oni naprosto znaju samo da mnogo rade, oporezovani su do maksimuma i do guše u dugovima.

 Ako ne radite za svoj san, svakako radite za san nekoga drugog.

Robert Kiyosaki